O poreskom zakonu i modernim Helotima

Published on by R. Martinovic

Naslov u jednom dnevnom listu kaže ovako:

" OPREZ Oduzimanje imovine zbog neplaćenog poreza već posle 35 dana "

Sedneš, staviš prst na čelo, razmisliš, i kažeš sebi

- Pa dobro, ja sam sitan poreski dužnik. Ako ne platim porez na stan od 50 kvadrata u iznosu od nekih 120 evra, izgubiću nekih 60 000 evropskih kovanica.

Nije losa proporcija,a?

Znači, znam šta mi je činiti. Novac (koji, by the way nemam) prebacim u strane banke (Kipar, Monte Carlo, Sejšeli), imovinu prebacim na drugog i rešen problem.

Mada, čekaj malo, zar to već neki ne rade?

Ah, da, pa rade. Najveći poreski dužnici u ovoj zemlji. Da li ih neko dira zbog toga? Ne znam, nisam u toku.

Elem, da se vratim na početak price - zakon kao zakon nije loš. I sa njim se slažem apsolutno. Ali, gospodo draga, krenite prvo od tajkuna i najvećih poreskih dužnika u ovoj zemlji. Pa posle predjite na nas, boraniju. Nemam ništa protiv. Jer, sasvim je ok i legitimno to što država vodi računa o svojim prihodima i budžetu. Ali, tu se postavlja jedno veoma interesantno pitanje - Ko vodi računa o nasim prihodima i našem budžetu? Da li bi zaposlen čovek, sa pristojnim primanjima plaćao sve što treba da plati? Naravno da bi. I porez, i infostan i struju. Pa čak i taj gradski prevoz. (dobro, BUS PLUS je druga priča, necemo sad o tome).

Da se vratim na zaplenu imovine.

Divna ideja. Sa samo par manjkavosti.

Zaplena imovine može biti dobra stvar kao instrument prinudne naplate samo u slučaju da tu istu zaplenjenu imovinu imate kome da prodate. A imate li? Čini se da ne.

A onda, za zaplenjene nekretnine takođe moraju da se plate računi. To je opet minusna stavka u budžetu. I vrtimo se u krug!

Dakle, zaplena imovine kao instrument prinudne naplate potraživanja nije rešenje u zemlji sa ovako malom kupovnom moći, jer upada se u sličan problem koji banke imaju sa zalogama i hipotekama na naduvane kredite od pre 7-8 godina. Mehur polako raste. Kada će pući, ne znamo. Ali da ce pući, sigurno hoće.

Šta je rešenje? Nema jednostavnih rešenja. Nema peglanja situacije preko noći, zaglibili smo duboko. Da li možemo dublje? Mislim da možemo, ali i ovo je previše. Rezovi su nužni, bolni, slažem se. Ali ne smeju i ne mogu da idu preko leđa nezaposlenog ili čoveka sa izuzetno niskim primanjima i još nižim standardom. Iz prazne kese se nema šta uzeti.

Kao prvo, smanjite poreske stope. Verujte mi, imaćete veću naplatu.

Kao drugo, pustite male firme da rade. Rasteretite ih suvišnih davanja, neka bar plate isplaćuju redovno. Zaposleni će, onda, plaćati svoje obaveze i budžet će se, koliko toliko, puniti.

I, kao treće, rešite konačno problem prekobrojne administracije u javnom sektoru. Ustedećemo. Verujte mi. A i rasterećeni privatnici će lakše apsorbovati višak iz javnog sektora. Naravno, sa malo drugačijim Zakonom o radu po kome zaposleni nece biti moderni Heloti.

Ovako, sa ovim poreskim rešenjima ( o Laferovoj iliti poreskoj krivoj neću, jer sam siguran da znate o čemu se radi), samo tonemo sve dublje i dublje - do momenta u kojem će naplata biti nula. A onda ni grčki bankrot neće biti daleko. Mada je već blizu.

Published on Ekonomija-politika

Comment on this post