Ukopacija po milosrdnom Đuri

Published on by R. Martinovic

Znate, što više godina imam, sve više dolazim do zaključka da smo mi Srbi majstori da prave stvari radimo u pogrešno vreme.

Elem, kada te prekjuče nespremnog zatekne prodor Osmanlija, juče se iščuđavaš Hitlerovom osvajanju Evrope, a predveče te iznenade pad Berlinskog zida i rušenje komunizma, onda stavi prst na čelo razmisli zašto, uglavnom, stvari radiš u korist svoje štete.

Jer, tako je bilo juče i prekjuče, pa je tako i danas, a izgleda da će biti i sutra.

Glavna vest ovih dana je da ćemo oprostiti Đuri što nas je tukao.

Šta oprostiti?

Čak ćemo mu se i zahvaliti.

A Đura će biti milosrdan pa će to izvinjenje prihvatiti. Doduše, teška srca, ali ipak hoće.

Ovog februara, leta gospodnjeg 2016. , nepunih 17 godina nakon onog 24. marta kada je Đura počeo da nas tuče, potpisasmo, veseli, sve ono zarad čega tada i dobismo batine.

I ne bi tu bilo ništa čudno da te stvari ne potpisaše upravo oni koji su im se tada najviše protivili.

Ali, o njima nešto kasnije!

A sada o čuvenim analitičarima, stručnjacima opšte prakse, koji ovakve stvari podržavaju.

Iz više usta smo ovih dana mogli čuti kako NATO-u treba omogućiti prolaz jer, bože moj, on brani Kosovo i naš narod na Kosovu.

Lepo!

Samo, imam nekoliko pitanja...

Prvo, od koga to NATO brani Kosovo ako su ga sve države u okruženju, osim Srbije, priznale?

Drugo, da li taj preostali narod i kulturnu baštinu brani onako kako ga je branio za vreme martovskih pogroma 2004. godine?

I treće, pošto su Grčka i Albanija takođe članice NATO zar do Kosova nije moguće doći i preko njihove teritorije?

Pošto na pitanja ne očekujem odgovore, nastavićemo dalje sa argumentacijom “stručnjaka“ koji smatraju da je potpisani sporazum dobar.

Evo, na primer, kažu pojedini da su ulazak u EU i zajednička evropska bezbednosna politika striktno povezani sa članstvom u NATO.

Pa nisu!

Austrija, Švedska i Finska su članice EU, a ne i NATO.

Sedite, jedan!

Dalja argumentacija se, onda, svodi na priče o rastu investicija i boljem životu u zemljama koje NATO-u pristupiše.

Ispravite me ako grešim, ali ne čini li vam se da Rumunija, Bugarska, Albanija i Hrvatska nemaju značajno veći standard od kada su članice Alijanse?

Kažu dalje da ista prava koja NATO vojnici dobijaju u Srbiji, dobijaju i naši vojnici na teritoriji zemalja NATO.

Opasna zamena teza.

Jer, evo, od danas će srpski vojnici, svaki dan po tri-četiri puta, prolaziti kroz Nemačku, Španiju ili Dansku.

A nekada i češće.

I koristiti svu infrastrukturu i saobraćajnice bez ikakve naknade, a za njihova nepočinstva će biti nadležni isključivo srpski sudovi.

Mada, ako se sporazum odnosi i na Kosovo, koje je definitivno zaposeo NATO, da li to onda znači da će srpski vojnici moći da se nesmetano šetaju južnom srpskom pokrajinom i marširati po najskupljoj srpskoj reči?

I da neće odgovarati za bilo koje delo koje tamo, ne daj Bože, naprave?

Ako je to u pitanju, onda ok! Znači, proradila rezolucija 1244.

Ali juče. A možda i prekjuče!

I, da se, na kraju, vratimo onima sa samog početka.

Potpisnicima!

Vidite, drugari, da li ste nekada razmišljali da je trebalo da nagovorite Slobu i Voju da isto ovo potpišu 1998.godine u Rambujeu?

Možda ne bi bilo bombi!

A sada je ovaj potpis čista glupost.

Ali vi to i sami, verovatno, vrlo dobro znate.
Ali, drugari, tada ste glumili četničke vojvode, nepostojećim raketama pretili Zapadu ( uglavnom Rimu i Londonu. Zašto baš njima, nemam pojma! Valjda se nije moglo dobaciti do Vašingtona), a u Moskvi imali pijanog Jeljcina...

E, sada više ne glumite četničke vojvode, za rakete ste sigurni da ne postoje, a više nema ni Borisa, ljubitelja votke, ali zato u Kremlju stoluje probudjeni medved.


Vidite, drugari,ne radi se ovde toliko ni o mom anti-NATO stavu, ni o ranama iz 1999., a još manje o nekom o rusofilstvu, vec isključivo o tome da ne želim da moja zemlja ikada više bude bilo čija legitimna meta.

Dakle, ne želim ni ponovne čarke sa NATO, niti ruske rakete ako do svetskog sukoba dodje.

Ne želim ni NATO ni ruske vojnike oko sebe.

Jer, ako je argumentacija bežanja bivših zemalja istočnog lagera u zagrljaj Zapadu njihovo loše pedesetogodišnje iskustvo sa Sovjetima, što je potpuno legitimno i što potpuno podržavam, dozvolite mi da i ja, zbog svog ličnog lošeg iskustva sa NATO paktom, ne želim njihovu čizmu na svojo zemlji.

Bar dok ne obolim od Štokholmskog sindroma!

Mada, kada malo bolje razmislim, u neku ruku i shvatam zašto su pojedini požurili da ovakav sporazum potpišu. Jer, da nije bilo NATO-a, verovatno se nikada ne bi uselili u onolike stanove!

Doduše, ni onoliki ljudi sa Kosova I Metohije ne bi bili proterani, onolike fabrike, rafinerije, gradjevine i mostovi uništeni, ne bi bilo bačeno onoliko kasetnih bombi, niti bi poginulo onoliko civila i vojnika.


Ne bi bilo ni osiromašenog uranijuma ni epidemije kancera!

Ne bi bilo Košara, Aleksinca i Grdelice.

A mala Milica Rakic, na koju ste se toliko pozivali, danas bi bila maturant.

Međutim, pošto su nam naši zapadni prijatelji onomad sve ovo omogućili, sad ćuti I trpi.

I čekaj druga vremena!

Da, zaista, hvala Djuri sto nas je tukao.

I izvinjavamo mu se.

Nećemo nikad vise!

Što kaže Kočičev David Štrbac u “Jazavcu pred sudom”: “Ukopacija!”

Comment on this post